Međunarodna iskustva

Prvi program za rad sa počiniocima nasilja Imerdž (Emerge) osnovan je 1977. godine u Bostonu, država Masačusets, SAD. Od tada pa do danas, osnovano je i sprovodi se na desetine različitih programa najvećim delom u Sjedinjenim Američkim Državama, zatim Kanadi, Australiji i Evropi. Na evropskoj sceni ovakvi programi javljaju se krajem 80-ih godina prošlog veka. Tako, na primer Švedska ima 16 različitih programa i to u okviru zatvorenih sistema, dok u Velikoj Britaniji postoji razvijena mreža od preko 200 organizacija i institucija koje sprovode programe za počinioce. U Norveškoj se još od 80-ih godina dvadesetog veka razvijaju specijalizovani tretmani za počinioce nasilja.

Ustanove i organizacije koje vode programe za rad sa počiniocima nose veliku odgovornost za sve osobe koje su akteri nasilja. Standardi za rad sa počiniocima nasilja su neophodni pre svega kako bi osigurali bezbednost samih žrtava i kako sam rad ne bi ugrozio partnerke i decu, ali i kako bi održali odgovarajući kvalitet u radu.

Tako je u okviru Dafne II programa Evropske komisije za suzbijanje nasilja nad decom, mladima i ženama (The European Commission‘s Daphne II Programme to combat violence against children, young people and women), osnovan projekat za Rad sa počiniocima nasilja u porodici u Evropi (Work with perpetrators of domestic violence in Europe). Ovaj projekat je trajao dve godine od 2006. do 2008. godine, a najvažniji cilj projekta je bio da podigne bezbednost žrtava porodičnog nasilja kroz razvoj sistema za razmenu dobrih praksi u Evropi. Kao jedan od najvažnijih ciljeva imao je i definisanje standarda za rad sa počiniocima, koje je pratila i izrada preporuka za razvoj ovih standarda.

Imajući u vidu da programi za rad sa počiniocima u različitim državama Evrope imaju različite, zakonodavne okvire, ciljeve, fondove i druge aspekte rada, ove preporuke ne daju detaljna uputstva u radu sa ovom populacijom.

Namera je da ponude samo okvir za razvoj specifičnih standarda za odgovoran i kvalitetan rad, kao što su cilj rada, preduslovi koje je neophodno ispuniti kako bi se programi za počinioce uopšte pokrenuli, kao i glavne principe u radu koje je neophodno razmotriti kako bi se razvio odgovoran i uspešan program. Osnovni principi rada sa počiniocima koje je potrebno uzetu u razmatranje prilikom pokretanja programa za rad sa počiniocima nasilja su sledeći:

• Kontakt sa partnerkom i podrška partnerki. Kako bi se osigurala bezbednost žrtava, neophodno je da su partnerke upoznate sa ciljevima rada sa njihovim partnerima, sa ograničenjima koja postoje u radu, kao i sa pitanjima njene bezbednosti. Žene moraju biti obaveštene ako partneri napuste tretman ili ako postoji rizik po nju i decu. Takođe, neophodno je da se jasno izrazi da je kontakt sa partnerkom krajnje dobrovoljan i da ne upućuje na njenu odgovornost.

• Zaštita dece. Nephodno je istaći da su deca uvek žrtve, bila ona posredne ili neposredne žrtve nasilja u porodici. Deca i njihova bezbednost moraju biti prioritet u radu sa počiniocima. Moramo imati u vidu, kada se osnivaju programi rada sa počiniocima, i kada je dete u riziku, specifične mere i konkretni koraci moraju biti omogućeni i preduzeti, u kontekstu zakonodavnih mogućnosti i obaveza date zemlje, što znači da moraju biti deo kurikuluma za rad sa počiniocima.

• Pristup i stavovi u radu sa počiniocima. Programi za rad sa počiniocima zasnivaju se na uverenju da je promena moguća i na preuzimanju odgovornosti od strane samih počinilaca. Jedna od osnovnih pretpostavki u radu sa počiniocima nasilja je da je nasilje izabrano ponašanje i s toga je važano da rad bude usmeren ka tome da počinilac dođe do uvida da je sam izabrao ponašanje koje je nasilničko.

• Procena rizika. Ovo je veoma važan princip rada sa počiniocima, jer omogućava pokretanje odgovarajućih mera za zaštitu žrtava. Veoma je važno uključiti sve aspekte i postojeće informacije u procenu rizika, pored procene samih počinilaca, kao što su i policijski i sudski izveštaji, izjave žrtve, izveštaji socijalnih službi i drugo.

• Kvalifikovano stručno osoblje. Za kvalitetan rad sa počiniocima, stručno osoblje koje radi tretmane, pored odgovarajuće specifične obuke za rad sa ovom populacijom kao i razumevanja fenomena nasilja i znanja iz grupnog rada, mora imati i odgovarajuće razumevanje sopstvenih stavova  iskustava nasilja, razrešene etičke dileme, kao i posvećenosti rodnoj ravnopravnosti i nenasilničkom ponašanju.

• Osiguranje kvaliteta, dokumentovanje i evaluacija. Ovaj princi bi trebalo da bude sastavni deo svakog programa za rad sa počiniocima nasilja. Potrebno je da sadrži mere koje se tiču redovnih timskih sastanaka i supervizije, kontinuiranog vođenja i analize dokumentacije kao I interne i eksterne evaluacije rezultata programa.

MEĐUNARODNI PRAVNI OKVIR

Vodeće međunarodne strategije i dokumenta prepoznaju rad sa počiniocima nasilja kao neophodan preduslov rešavanja problema nasilja u porodici i u partnerskim odnosima.

Konvencija o eleminaciji svih oblika diskriminacije žena (The Convention on the Elimination of All Forms of Discrimination against Women, CEDAW) je najsveobuhvatniji međunarodni dokument za zaštitu žena od svih vidova diskriminacije i obavezujuća je za sve države potpisnice. Konvencija je usvojena i otvorena za pristupanje rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 18. septembra 1979. godine, i obavezujuća je za sve države potpisnice, gde spada i Republika Srbija. Programi rehabilitacije za počinioce nasilja u porodici nalaze se u delu neophodnih mera za suzbijanje nasilja u porodici, koje su usvojene kao Opšta preporuka br.19 – Nasilje nad ženama na jedanaestom zasedanju UN Komiteta CEDAW 1992. godine.

Na Četvrtoj svetskoj konferenciji Ujedinjenih nacija o ženama održanoj u Pekingu 1995. godine, usvojena je Pekinška deklaraciji i platforma za delovanje. Ovom Platformom za delovanje podržava se Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena i druge relevantne strategije i rezolucije i ona je praktično „program osnaživanja žena“. Ovim dokumentom ustanovljene su grupe prioritetnih aktivnosti, a njen poseban deo posvećen je borbi protiv nasilja nad ženama u porodici. Deklaracijom je izražen stav da je nasilje u porodici rezultat rodne neravnopravnosti i nejednake raspodele moći, odnosno dominacije muškaraca nad ženama. U posebnom Strateškom cilju D.1. istaknute su mere koje treba da preduzmu Vlade kako bi uticale na sprečavanje i iskorenjivanje nasilja nad ženama. U stavu 124(d) navodi se sledeća mera:

“Usvajati i/ili sprovoditi i periodično revidirati i analizirati zakonodavstvo da bi se osigurala njegova efikasnost u iskorenjivanju nasilja nad ženama, sa naglaskom na prevenciji nasilja i gonjenju počinilaca. Preduzeti mere za zaštitu žena izloženih nasilju; obezbediti pristup pravičnim i delotvor- nim pravnim lekovima, uključujući odštetu, kompenzaciju i rehabilitaciju žrtava, kao i rehabilitacijpočinilaca.”

Pored mera upućenih Vladama, u stavu 125 navode se mere upućene kako Vladama tako i lokalnim vlastima, organizacijama u okviru zajednice, nevladinim organizacijama, obrazovnim institucijama, javnom i privatnom sektoru, preduzećima i masovnim medijima. U stavu 125(i) navode se mere upućene programima za počinioce nasilja:

“Obezbeđivati, finansirati i podsticati programe za savetovanje i rehabilitaciju za počinioce nasilja, i unapređivati istraživanja kako bi se povećali napori vezani za takvo savetovanje i rehabilitaciju radi sprečavanja recidiva.”

Najnoviji međunarodno-pravni dokument koji se tiče prevencije, zaštite i podrške žrtava porodičnog nasilja je Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici (The Convention on preventing and combating violence against women and domestic violence, CAHVIO). Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici otvorena je za potpisivanje na konferenciji ministara članica Saveta Evrope u Istanbulu maja 2011. godine, a stupila je na snagu tri godine kasnije, tačnije 1. avgusta 2014. godine. Republika Srbija je potpisala Konvenciju u Strazburu 4. aprila 2012. godine i ratifikovla je 31. jula 2013. godine (Zakon o potvrđivanju konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici).

Pored sveobuhvatne zaštite žrtava nasilja u porodici, ova Konvencija u Poglavlju III – Prevencija, u članu 16. određuje članicama da pokrenu i podrže pokretanje programa, ali i da podrže sve postojeće programe namenjene počiniocima nasilja u porodici. Međutim, državama potpisnicama prepušteno je da same odrede način vođenja takvih vrsta programa.

“Član 16 – Programi preventivne intervencije i programi za rad sa učiniocima nasilja

1. Članice će preduzeti neophodne zakonodavne odnosno druge mere za osnivanje i podršku programa koji imaju za cilj da učinioci nasilja u porodici nauče i usvoje nenasilno ponašanje u međuljudskim odnosima u pogledu sprečavanja daljeg nasilja i izmene obrazaca nasilnog ponašanja.

2. Članice će preduzeti neophodne zakonodavne odnosno druge mere za osnivanje i podršku programa za rad sa učiniocima, posebno seksualnim prestupnicima, koje imaju za cilj sprečavanje ponavljanja krivičnog dela.

3. Prilikom preduzimanja mera iz stava 1 i 2, članice će obezbediti da bezbednost, podrška za žrtve i njihova ljudska prava budu od primarnog značaja i da, prema potrebi, osnivanje i sprovođenje ovih programa bude u bliskoj saradnji sa specijalizovanim službama za podršku žrtvama.”

Pored obavezujućih dokumenata i strategija postoji i niz direktiva i preporuka koje se tiču mera rada sa počiniocima nasilja u porodici i partnerskom odnosu. Komitet ministara Saveta Evrope je još 1990. godine usvojio Preporuku o socijalnim merama koje se tiču nasilja u porodici (Recommendation No. R (90) 2 of the Council of Europe, Committee of Ministers to member states on social measures concerning violence within the family), kojom je između ostalog predloženo državama članicama da u okviru specifičnih mera obuhvate i mere za počinioce. U ovoj preporuci navodi se da mere pomoći koje se pružaju počiniocima nasilja, bi trebalo da se podstiču nakon sudskog procesa, odnosno da ne mogu biti zamena za sudski proces. Ove mere mogu obuhvatati grupe samopomoći i psihoterapiju kako u zatvoru tako i van njega.

Pored Preporuke o socijalnim merama, Komitet ministara Saveta Evrope je usvojio i Preporuku (2002) 5 o zaštiti žena od nasilja koja je donešena u aprilu 2002. godine (Recommendation Rec (2002)5 of the Committee of Ministers to member States on the protection of women against violence). Ova preporuka navodi konkretne mere koje države treba da preduzmu, a koje se odnose na interventne programe za počinioce nasilja. Interventni programi bi trebalo da im omoguće da usvoje nenasilne obrasce ponašanja, kroz prihvatanje odgovornosti za nasilan čin, učeći ih da kontrolišu svoje ponašanje i da izbegnu određene kritične situacije.